Društvene mreže su poslednjih godina definitivno postale konstanta naše svakodnevnice, do te mere da ih u Srbiji koristi u proseku oko 70% ukupne populacije a navika da proverimo društvene mreže se sve više ističe kao prva stvar koju radimo čim se ujutru probudimo kao i poslednji ritual pre nego što zaspimo.
Budući da zajedno sa njima ležemo i budimo se, nije ni čudo da poprimaju veliki uticaj na naše živote koji nažalost može biti i vrlo štetan po naše mentalno zdravlje, naročito ako se poredimo sa standardima i životima na način na koji su oni predstavljeni na njima. Jedna od zabrinjavajućih činjenica jeste da je velika količina sadržaja na društvenim mrežama lažna a sada sa pojavom i razvojem veštacke inteligencije imamo influensere koji čak nisu ni pravi ljudi. Ovo je naročito štetno za starije osobe i decu koja nemaju adekvatnu informisanost o tome na koji način se sve sadržaj lažira te misle da je ono što vide stvarno.
Šta se desi kada se poredimo sa drugima
Neki od tipičnih neprijatnih doživljaja koji ljudi mogu imati kao posledica poređenja na osnovu sadržaja na mrežama jeste da nisu dovoljno dobri, da sa njima nešto ozbiljno nije u redu, da kasne u odnosu na svoju generaciju. Da je njihovo telo, materijalni status, način života, i sl. nenormalno, da su veoma lenji i neodgovorni jer neka osoba njihovih godina na mrežama navodno ima troje dece, trči maratone, završava treći fakultet a vikende provodi na Baliju. Naravno i stan u pozadini je uvek savršeno minimalistički sređen toliko da se i dizajneri Ikee zapitaju šta rade sa svojim životom a kompletnu ishranu često čini malo ovsa (sirovog i suvog) sa voćem koje nije ni dostupno van sezone (jer da zaslužuješ vikende u Baliju potrudio/la bi se da pronađeš svaki dan jagode u januaru) i kašikom šlaga od bademovog mleka…
Naravno krajnji cilj ovoga je da se stvori iluzija da je takav život nešto što bi svi trebalo da imamo a potom uleće prodaja raznih brendiranih proizvoda jer osoba koja dobije doživljaj da je ispala van svih društvenih standarda će pre da kupuje sve što joj se obećava da će brzo da je vrati natrag u normalan kolosek.
S obzirom dakle na štetne uticaje poređenja na društvenim mrežama kao i da se često to i zloupotrebljava u marketinške svrhe, u ovom članku ćemo pokušati da razumemo zbog čega je ovakvo poređenje samo po sebi nepotrebno i nerealistično, zašto se uopšte poredimo kao i kako da se bolje nosimo sa ovim uticajima:
Poredimo svoju svakodnevicu sa tuđim izlogom
Bilo da su u pitanju influenseri ili ljudi koje zapravo poznajemo, najčešće sadržaj koji se objavljuje predstavlja takozvane highlight-e odnosno, doslovno prevedeno, najsvetlije tačke nečijeg dana ili života.
Dakle, naravno da ljudi izgledaju lepo na svojim važnim životnim prilikama i da će njihov profil se sastojati od takvog sadržaja koji će da izmami pozitivan utisak onoga ko ga gleda. Zapravo to ide do te mere da je za pojedine nekad i bitnije da šminka i odeća izgledaju dobro za kameru nego što će izgledati uživo. Kako čovek da se i ne oseti bezveze ako je ustao na jedan običan oblačni ponedeljak gde treba da se nosi sa svakodnevnim izazovima a gleda svoje prijatelje kako se venčavaju, diplomiraju, trče maratone… – s obzirom na količinu takvih fotografija na mrežama, dobija se čak i iluzija da to rade jedno četiri puta nedeljno iako su u pitanju događaji koji se dešavaju najčešće samo jednom ili svega par puta u životu.
A šta je sa mračnim trenucima?
Retko ko će objaviti da se u kolima na putu do apsolventske večeri pet puta posvađao sa roditeljima, da je pola svadbe upropastio ujak alkoholičar, da na rođendanu, pored svih lepih koktela i raznovrsne hrane, se zapravo sve vreme osećala težina odsustva onih koji više nisu sa slavljenikom ili da je par sa slike proveo pola sata u bazenu sa delfinima, a ostatak dana na ivici raskida.
Naravno, postoje ljudi kojima je stvarno taj dan koji su obeležili fotografijom zaista bio lep i bez incidenata, ne kažem da su svi zapravo nesrećni a prave se da nisu, već da prosto snimak ili fotografija ne može da obuhvati kompleksnost nečijeg života, nečijih misli, emocija a naročito ne nečiju ranjivost i slabosti.
A i ovo što sam nabrojala je samo ono što se dešava iza kulisa u tim takozvanim svetlim tačkama. Šta je sa danima koje je neko proveo u krevetu jer nije pronašao razlog da ustane ili običan dan na poslu koji neko ne voli i gde možda trpi mobing?
Sve to ostaje duboko skriveno ispod vrha sante leda u vidu te jedne nasmejane i sređene slike prekrivene slojevima dobrog osvetljenja, filtera i pozadinske muzike.
A zašto se uopšte poredimo?
Naša potreba za poređenjem je prirodna i nastala je rano tokom našeg socio-emocionalnog razvoja.
Od malih nogu smo se prvo poredili sa mamom i tatom, braćom i sestrama, rođacima a potom i sa vršnjacima. Naš razvoj se i odvijao tako da nam je neko od spolja morao reći da li pravilno pričamo, hodamo, vezujemo pertle, pišemo, crtamo… a sama škola kao takva već nameće sistem kolektivnog rangiranja i poređenja.
Svaka grupa kojoj pripadamo (porodica, razred, prijatelji, studijska grupa…) predstavlja naš referenti okvir koji nam služi prosto da nam kaže jel se krećemo u pravom smeru ili smo nešto ozbiljno zastranili.
Međutim, problem ovde nastaje u tome što, kako rastemo iz dečijeg doba, naš život postaje sve kompleksniji i poređenje sa drugima polako ima sve manje smisla. To je kao da ste godinama izlazili na ispit gde su svi oko vas imali slična pitanja međutim svake godine je zapravo svako pojedinačno dobijao malo drugačija pitanja koja su vremenom postala nešto potpuno jedinstveno. Nažalost, dešava se da uzmemo da prepisujemo tuđe odgovore, najčešće svojih bližnjih ili pak raznih influensera koji predstavljaju svoje odgovore kao najbolje, zaboravljajući da više nemamo ista pitanja i da nam to ne služi.
Jednostavno, tuđi životi, naročito na mrežama, više nisu lupa na koju možeš da se osloniš da ti pokaže gde si ispao/la van pravilnih okvira, niko više nema potpun odgovor na tvoja važna životna pitanja a takođe nema preciznih linija vežbanke da ti kaže gde su tačno granice tvojih mogućnosti.
Da li težiš ciljevima iz straha ili iz želje?
Da se razumemo, u redu je imati određene ciljeve kojima težimo i koji su možda dostigli ljudi oko nas, u redu je da su određeni standardi nešto što želiš za sebe da bi unapredio/la kvalitet svog života.
Nekada nam tuđi životi zaista mogu biti važan izvor ideja, inspiracija, informacija i motivacije.
No, pitanje je da li idemo ka ciljevima iz doživljaja panike, jer imamo utisak da ispadamo polako iz voza ljudske vrste, te manično gledamo nekako da se skratimo, produžimo, slomimo i presavijemo da bi se po svaku cenu vratili u kalup ili jer je to nešto što mi zapravo istinski želimo.
Ako nam je glavni cilj naša radost, mir i razvoj, nećemo tako lako kompromitovati sebe i pristajati da ostvarimo ciljeve na načine koji nam ne donose ništa od toga. Jer život je po količini vremena najmanje samo ispunjenje cilja a najviše put do njega.
Umesto da se porediš, gledaj da se povežeš.
Upamti da je patnja univerzalno ljudsko iskustvo. U najmanju ruku, svi stare, razboljevaju se i na kraju umiru i to je istina od koje ne može niko da pobegne, ma koliko sijao po nekim standardima na društvenim mrežama.
Dakle, svi su na kraju dana samo ranjiva ljudska bića koja se nadaju da će tom slikom o sebi ispuniti neke svoje potrebe, žive ovaj život prvi put i snalaze se kako znaju i umeju. Što više ljude posmatramo nalik sebi, kao naše ranjive saputnike na uskovitlanom putu života, to će pre nakićena fasada imati manji uticaj na na nas a mreže zaista biti prostor za podršku, zajedničko radovanje uspesima i povezivanje a manje poligon za takmičenje i test provere valjanosti nas i našeg života.
Dakle, ukoliko se osećaš loše dok se porediš sa onime što tvoji poznanici ili javne ličnosti kače na društvene mreže, pre svega nisi sam/a, svako ko uzme da se poredi na takav način će pre ili kasnije završiti nesrećan jer se upustio u igru u kojoj pravila od starta nisu fer. Zato je važno da mi budemo fer prema samima sebi, da poštujemo svoj život, svoj put, resurse i ograničenja i da upamtimo da su i naši i tuđi životi mnogo više od običnih piksela na ekranu.
Ukoliko bi ti ipak značila i stručna pomoć u prevazilaženju psiholoških tegoba bilo da su posledica poređenja na društvenim mrežama ili nekih drugih izazova, dostupni su besplatni resursi u okviru Sazvežđa podrške.
Važno da znaš
Ako te preplavljuju teške misli i osećanja, ako osećaš pritisak, zbunjenost ili samo trebaš mesto gde možeš da se odmoriš – važno je da znaš da nisi sam/a. Postoje ljudi i prostori koji te žele čuti i razumeti, bez osude i očekivanja.
Mreža Sazvežđe podrške okuplja stručnjake i organizacije širom Srbije koji pružaju besplatnu psihološku podršku mladima. Tu su da saslušaju, podrže i pomognu u onome što ti je teško.
Piši im na: sazvezdjepodrske@opens.rs
Više informacija: opens.rs/sazvezdje-podrske
Poseti i sajt svejeok.rs – tu ćeš naći:
- anonimne i besplatne SOS brojeve i online podršku,
- korisne tekstove o mentalnom zdravlju,
- savete kako da potražiš pomoć ili pružiš sebi podršku,
- i priče mladih koji su prošli kroz slične izazove.
Briga o sebi nije luksuz – to je tvoje pravo i potreba.
| UDRUŽENJE/ORGANIZACIJA | MEJL | TELEFON/SAJT |
|---|---|---|
| CENTAR SRCE | vanja@centarsrce.org | 0800 300 303 |
| UG PATRIJA | ngopatria@gmail.com | 060 055 5496 |
| AKTIV NS | aktivns@gmail.com | aktivns.rs |
| EDIT CENTAR | savetovaliste.infopolis@gmail.com | / |
| SOS ŽENSKI CENTAR |
soszenskicentar@gmail.com soskonsultacije@gmail.com |
021 422 740 069 1936 899 |
| MENTAL HUB | office@mentalhub.org | 064 451 3338 |
| OMLADINA JAZAS | novi.sad@jazas.rs | 021 2454 514 |
| XY SPECTRUM | office@xyspectrum.org | 060 613 0669 |
| IZ KRUGA VOJVODINA | office@izkrugavojvodina.org |
066 447 040 021 447 040 021 633 4584 |
| NOVOSADSKI HUMANITARNI CENTAR | savetovaliste.nshc@gmail.com | 063 694 677 |
| PRIČAJMO (K)OD KUĆE | pricajmokodkuce@gmail.com | 063 694 677 |
| GRUPA IZAĐI | savetovaliste@izadji.rs | izadji.rs |
