KAKO DA SE UMIRIŠ KADA JE SVE PREVIŠE?

U periodu kada naša zemlja prolazi kroz burna dešavanja, a društvena i ekonomska stvarnost ostaju nestabilne, mnogi mladi žive u uslovima bez adekvatnog oslonca spolja. Ponekad ne postoji nijedno mesto na kom se osećanja mogu izraziti, gde će neko slušati bez osuđivanja ili razumeti bez umanjivanja. Roditelji, sami opterećeni egzistencijalnim brigama, često nisu u mogućnosti da pruže ono što je mladoj osobi najpotrebnije – osećaj da nije sama, da je viđena i važna. Takođe, dešava se da zbog aktuelne krize  izostaje i  podrška škole ili šire društvene zajednice.

U ovakvim uslovima, potpuno je prirodno osećati nemir, tugu ili prosto zbunjenost. Takva osećanja nisu znak slabosti, već signal da nam je potreban kontakt, sigurnost, prostor u kojem nas čuju, gde možemo da se ispoljimo. Postavlja se pitanje, šta može mlada osoba, pojedinac da učini za sebe u ovim okolnostima.

Ono što je  izvesno u moru neizvesnosti oko nas  je da imamo kapacitete da gradimo unutrašnju sigurnost,. „Tajna“ je u malim koracima i kontinuitetu.  Kao što se ni velike promene u društvu ne dešavaju preko noći, tako se ni unutrašnji osećaj stabilnosti ne gradi odjednom. Ali moguće je,  tako što se pažnja usmerava ka našim resursima, osloncima. To su naši odnosi, iskustva, sposobnosti, navike, sećanja, koja nas vraćaju sebi kad  se sve oko nas poljulja. Sve što doprinosi tome da se osećemo umireno, prisutno, povezano sa sobom i drugima je resurs.

U svakodnevnom životu često kao da nema prostora da zastanemo, oslušnemo sebe, osetimo. Čini se da svet od nas traži da uvek funkcionišemo, da znamo šta hoćemo, da budemo informisani i spremni. A zapravo  mnogo puta smo zbunjeni, preplavljeni, umorni… I baš zato su resursi važni – ne kao luksuz, već kao potreba,  kao unutrašnje tačke oslonca.

Resursi su u  onim trenucima kad dopustimo sebi da oseećamo, fokusiramo se na sebe, i pustimo da poneka informacije prođe i mimo nas.  Resursi su u  ljudima, mestima, aktivnostima koje nas podsete da smo živi, da pripadamo, da postojimo. To može biti šetnja po poznatoj stazi, razgovor sa nekim ko nas vidi, pisanje, pevanje,  igranje sa psom, vežbanje,  sređivanje sobe… I svakog put kada dođemo u kontakt sa nekim resursom, nešto u nama se promeni. Dišemo dublje,  lice se opušta, ramena se  lagano spuste, prostor u grudima se širi. Čak i ako to ne primetimo svesno, telo beleži te trenutke smirenosti, pripadanja, povezanosti. Kada se vratimo onome što nam prija, mi zapravo jačamo te unutrašnje staze sigurnosti.  Telo ne pravi razliku između velikih i malih stvari – ako se u nečemu osećamo sigurno, telo to prepoznaje i pamti. Zato kada govorimo o resursima, govorimo i o telu, jer svaki resurs, spoljašnji ili unutrašnji, ostavlja duboki trag upravo tu: u načinu na koji dišemo, stojimo, krećemo se, posmatramo sebe i svet. Resursi ne menjaju okolnosti, ali nas povezuju sa delom nas koji zna da živi, ne samo da preživi.

U praksi, to znači da sigurnost možemo graditi kroz male, konkretne korake. Evo nekoliko mogućnosti:

Primeti šta osećaš

Pokušaj da imenuješ emociju koju nosiš, bez žurbe da je promeniš. Dovoljno je da kažeš sebi: „Sad mi je teško“, ili: „Osećam strah“. Već time unosiš svesnot i blagu prisutnost u ono što živiš, jednostavno daješ prostor osećanjima.

Pronađi mesto koje te umiruje

To može biti kutak u kući u koji se povlačiš kad ti je potreban mir, ili obližnji park, šetalište, staza pored reke. Mesto ne mora biti savršeno – važno je da se na njemu osetiš barem malo mirnije.

Oseti podlogu ispod sebe i diši

Stani, primeti kontakt stopala sa zemljom ili podom, sedi ili osloni leđa. Udahni polako, a zatim izdahni još sporije. Dužim izdahom šaljemo telu signal da je bezbedno. Usporava se rad srca, smanjuje se napetost mišića  a telo prelazi iz stanja borbe ili bega u stanje smirenosti i sigurnosti.

Potraži jednu osobu koja te čuje

Ne moraš imati velik krug podrške. Dovoljna je i jedna osoba s kojom možeš da podeliš ono što osećaš, a da se ne osećaš osuđeno. Ako ta osoba nije u okruženju, možeš se obratiti i nekome ko radi sa mladima, stručnjaku za mentalno zdravlje – nekad je i jedan razgovor dovoljan da se oseti razlika.

Ponavljaj ono što ti prija

Ako postoji nešto što ti je barem jednom donelo mir – muzika, šetnja, čitanje, pisanje, uređivanje sobe – pokušaj da to ponoviš. Navike koje stvaraju osećaj ritma mogu da postanu osnova za stabilnost.

Ti trenuci kontakta sa resursima sami po sebi su sitni i možemo ih lako utkati u svakodnevicu. Ali dugoročno gledano gotovo neprimetno oblikuju ceo naš život, baš poput promene koje se dešava telu kad redovo vežbamo, Naravno, nije cilj da budemo uvek snažni, otporni, mirni, već prosto težimo  tome da imamo „sidro“ kada je more života isuviše burno. Na taj način razvijamo rezlijentnost, unutrašnju otpornost koja nam pomaže da se suočimo sa izazovima, prevaziđemo ih i nastavimo dalje, čak i kada okolnosti nisu povoljne.